I sećanje ima meru » Podrum Kosanović

Podrum Kosanović

Porodični podrum...

I sećanje ima meru

Postoje stvari koje se uče isključivo na ličnom iskustvu, da ne kažem greškama. Još kao mali, kada ima kolača ili slatkiša, svi bi ih redom tamanili dok im ne bude muka. Igrali bi se po snegu dok se prsti ne smrznu, a uveče odbijali da zaspu sve dok ih umor ne slomi u sitne sate. Niko od njih ne razmišlja da će im biti muka od kolača, da ujutru neće moći da ustanu iz kreveta od umora, niti da će se prehladiti na snegu. Uzalud bi roditelji korili i kritikovali, sakrivali i terali, deca kao da to ne čuju ili ne razumeju, radili bi po svome kad god bi mogli, reklo bi se kao da nemaju meru.

Nisu samo najmlađi neuki i bez mere, nešto stariji momci neretko u momačkim danima preteraju sa muzikom i pićem, pa se sutra leče i boluju. Ali kao i kod dece jedna lekcija nije dovoljna da se nauče meri. Istrajno idu iz geške u grešku, koristeći svaku priliku da preteraju, sve dok se ne nauče pameti i nađu svoju meru, ako je ikada nađu. Drugi su skloni preterivaju u hrani i prejedanju, nepoštovanju svog i tuđeg vremena, stalnog siljenja i traženja nečeg boljeg  i sjajnijeg. A ima li išta lepše od mirne i dosadne životne kolotečine? Malo ko je svestan toga, sve dok mu se voda ne zamuti i ne bude mu baš sve po meri. A sve ima svoju meru… Pa i čokot koji treba da da vrhunsko vino mora biti po meri skrojen i odnegovan, a i to vino ne može biti prepušteno samo sebi u podrumu. Mora mu se uzeti mera i spram nje podrumariti.

Zreo čovek koji ima meru, zna da je ona u sitnim, svakodnevnim, reklo bi se običnim stvarima. Sretan je onaj ko može sebe da pronađe u malom, ko doživi da se zahvali Bogu na mirnom nedeljnom popodnevu provedenom sa porodicom, na prizoru mladog vinograda u prvom pupljenju, snežnom zimskom jutru i mnogim drugim sitnicama koje ga čine srećnim i ispunjenim, koje čine to što on jeste. Sve te male stvari koje proživljavamo i kojima se radujemo ostaju u nama i čine deo nas. Mnoge od njih neće se više nikada ponoviti. Mnoge doživljene u detinjstvu ostaju negde duboko u nama, zaturene pubertetom i momačkim životom.

 

Te pomalo zaboravljene uspomene kreću da se vraćaju i ožive u nama potpuno neočekivano, izazvane poznatim mirisom ili pak nekim urezanim zvukom koji nas asocira na nama draga mesta i događaje. I tako svaki put kada škripa vrata podseti na drago mesto i ljude kojih više nema, pomešaju se tuga i seta. Te pomalo zaboravljene uspomene kreću da se vraćaju i počinju da fale… Tada shvatiš da toga nema više, i to je ono što fali. Ali ipak je tu,  živi kroz tebe i sa morem drugih uspomena čino ono što si ti. I koliko god se trudio da vratiš i doživiš ponovo, ubrzo shvatiš da tih ljudi i mesta nema više, i da nastavljaju da žive u tebi i kroz tebe. Sa distance, kroz lupu sećanja, deluje da su bili tu baš kada je trebalo da budu, da su bili nezamenjljivi, svoji i za tebe posebni. Svako od njih je ostavio neizbrisiv trag i dobio zasluženo sećanje po meri.

Onda se okreneš se oko sebe, i u trenutku shvatiš kako neki novi život raste oko tebe i tad ti je već jasno da si sada ti taj kome se neko raduje kada dođe sa posla, čije drugove i komšije uzbuđeno dočekuje i raduje se njihovom dolasku. Ti i tvoja porodica, komšije i prijatelji su ti koji će ga izdeljati sitnim uspomenama, događajima i navikama koje ostaju u njihovom srcu i sećanju. Koji će činiti ono što će biti, u šta će izrasti i po kojim će se sećanjima meriti.